ЕВА ЈАНИКОВСКИ

Најзначајнији допринос култури и науци

 Док је још била студент уметности, почела је да ради у Министарству вера и јавног образовања 1950. године, прво у Одељењу за образовање, затим као лектор у Одсеку за науку, а на крају као лектор у Одељењу за уџбенике до 1953.  1952. године постављена је на поверљиву функцију у кабинету министра Јожефа Дарваса. У октобру 1952. удала се за др Белу Јаниковског, високог официра мађарске тајне полиције (АВХ), кога је упознала још као комунистичког активисту док је  била студент на Универзитету у Сегедину. Он је 1949. године као официр тајне полиције био један од вођа испитивања и мучења на суђењу Рајку, и суђења за заверу против Ђерђа Палфија  и његових сарадника и Ласла Сољома и његових сарадника.

Између 1953. и 1957. године била је уредник а касније и главни и одговорни уредник Издавачке куће Омладина (касније Мора).  Била је на тој позицији дуги низ година, од 1964. до 1987. године. У међувремену, била је и уредница издавачке куће Минерва 1981-82. Пензионисала се 1987, али је наставила да ради за издавачку кућу Мора Ференц  као члан управног одбора. Од 1999. године писала је и за недељник Женски свет.

 Председавала је Мађарским комитетом при Интернационалном савету за књиге за децу (ИББY) од 1978, када је основан комитет, до 1995. године. Од 1991. године била је председница управног одбора Фондације Стафета (за образовање сиромашне деце), а од 1996. године председница Секције за дечју књижевност Уније књижевника.

Од педесетих година живела је у улици Бајза. Преминула је 14.07.2003. у Будимпешти.

 Кратка биографија

 Ева Кучеш је рођена као Етелка Нанета, била је ћерка Пала Кучеша, трговца техником и Јулије Лили Бартош. Касније је променила име у Кишпал. На кући где је рођена, у Сегедину у улици  Бољаји, број 19, данас стоји спомен плоча на зиду. Њен деда по мајци, Липот Бартош, био је трговац књигама и папиром у Сегедину. Завршила је Средњу школу за девојке мађарске краљевине Св. Елизабета у Сегедину. Између 1944. и 1948. године је на Универзитету у Сегедину студирала филозофију, етнографију, мађарски и немачки језик. Такође

 је слушала  филозофију, психологију и политичку економију на Универзитету Лоранд Етвеш између 1948. и 1950. године. Године 1950. добила је диплому за наставника. Као студенткиња учествовала је у левичарским демонстрацијама и била је међу универзитетским организаторима комунистичког покрета у Сегедину. Прво дело које је објавила 1957. године је потписала као Кишпал Ева. Затим је објавила још 32 дела,  која су преведена  на 35 језика. Главна тема ових дела је однос између одраслог и детета, са специфичним свакодневним искуствима и конфликтима. Писала је филмске сценарије, радила за недељне новине и часописе, а често се појављивала на телевизији и радију. Неколико њених књига је преточено у цртане филмове, а емитовано је и неколико њених телевизијских представа за децу.

Први пут је употребила име Ева Јаниковски 1960. године, када је објавила роман Пламен сламе. До краја деценије била је позната широм земље.

Занимљивости

Награде:

• 1973 Немачка награда за књижевност за младе (Деутсцхер Југендбуцхпреис): њен роман Да сам одрасла је понео титулу Дечија књига године у немачком говорном подручју.
• 1977. Награда Јожеф Атила
• 1979. Омладинска награда
• 1979. Национална награда за младе
• 1985. Награда СЗОТ
• 1986. Награда за децу
• 1988. Витез реда осмеха (Пољска)
• 1990. Греве Награда
• 1993. за награду Будимпешта
• 1994. Дечја прозна књижевност Националног удружења мађарских аутора
• 1996. Орден за изузетне заслуге Мађарске републике.
• 2001. Награда Мора
• 2002. Крст, Ордена за посебне заслуге Републике мађарске.
• 2002. Награда Св. Имре
• 2003. награда Кошут