ЕСТЕР ГЕМЕШ

Најзначајнији допринос култури и науци

 Почела је да пише око 1948. године, након што је прочитала књигу Жигмонда Морица Шандор Рожа, о локалном бандиту. Написала је своју верзију приче, пошто је од своје породице чула многе приче о рођацима Имреу Веселки и чика Јаношу који су такође били одметници и скривали се. На телевизији је 1966. године емитован филм о Шандору Рожи, и тада се почело причати јавно о одметницима. Њена књига је тада била спремна. Њен рођак, Шандор Балинт, који се бавио етнографијом, писао је Морицу који је дао свој благослов. Шандор је затим послао књигу на годишњи конкурс музеја, где је књига освојила награду. Др Антал Јухас, етнограф, охрабрио ју је да настави да пише. У годинама које су уследиле исписала је неколико бележница и послала своје радове на годишња такмичења. Победила је на такмичењу окружних новина Чонград на тему о лепоти живота. Такође је победила на конкурсу Мађарског педагошког друштва  на такмичењу на тему  породичног образовања у прошлости и садашњости. Појављивала се на телевизији и радију, и писала је чланке за националне новине.  1971. године, одломци из њеног чланка под насловом Приче о Шандору Рожи објављени су у часопису Пејзаж Тисе. 1972. године, интервју новинара Деже Хорват са Естер Гемеш је објављен у регионалним дневним новинама Јужна Мађарска, који  је 1978. године објавио и њен аутобиографски чланак Увек своја, а 1981. године, Приче о Шандору  Ружи. Прво издање Увек своја објављено је 1979. године, а друго на стогодишњицу њеног рођендана.

 Кратка биографија

1770-их, њени преци са очеве стране дошли су из Фелвидека у област Балашћа (Сегедин-Фелсекезпонт). Градили су колибе, а касније  зграде са шупљим зидовима. Направили су први ђерам (мађ. гéмескúт), по чему су и добили своје име (Гемес). Преци њене мајке су се населили из Сегедина, близу језера Есесек. Њени родитељи су се венчали 1896. године а имања њихови породица су била удаљена 1 км. Отац јој је био сиромашан али писмен, предузимљив и иновативан сељак, који је садио, пресађивао и прскао винограде и воћњаке и покушавао да пренесе знање својој деци. Мајка јој је била неписмена. Естер Гемеш је дошла на свет 1901. године као четврто од десеторо деце (од којих је двоје рано преминуло). У школу је кренула 1908. године (Балашћа, Ерхалмска школа) и живела ужурбаним животом детета свог времена. Била је одличан ђак у школи, али није ништа писала 30 година. Када је почела 1948. године, морала је да размишља о словима.

1913. године завршила је основну школу и није наставила са школовањем јер је морала да ради. Поред оца, научила је све послове од орезивања винове лозе и воћа, до неговања стоке и плетења предмета од прућа. Током Првог светског рата радила је неке од најтежих радова (обрада земље под арендом, вршидба, печење ракије). У Ченгелеу је годинама радила као слушкиња у породици продаваца и трговаца.

 Занимљивости

Дечак ког је волела је био сиромашан и није му било дозвољено да се жени. 1925. године, удала се под притиском породице за Андраша Везелку, сина богатог сељака. Њен муж једва да је ишта радио, она сама је преузела сав посао. Шила је ноћу, али је једва успела да заради довољно за јело.

1937. године остала је удовица и преудала се. Међутим, њен нови муж, Пал Бозоки, био је пијанац и њен живот је и даље био тежак. Морала је да преузме било који посао који је био на располагању и да децу да у сиротиште. 1939. године, после много патње, развели су  се.