МАНЦИ БЕК

Најзначајнији допринос култури и науци

 Године 1915. отворила је студио у Кући Патзауера у улици Келчеи, Сегедин. У издању новина Сегедински дневник  од 18. Априла 1915. године изашао је дуг чланак на уметничким странама под називом Студио Бек Манци. Чланак је посебно истакао јединствени префињени намештај студија, који је уметница наручила из Беча. Постала је позната у интелектуалним круговима Сегедина преко Ђуле Јухаса. Упознала је Ласла Мохољ-Нађа у студију вајара Шандора Гергељија, и фотографисала је репродукције за Мохољ-Нађа у замену за слике. Ова сензитивна и деликатна фотографкиња је често за моделе имала запажене интелектуалце и познате личности као што су Ференц Ердеи, Мариа Мезеи, Ана Задор и Алберт СентЂерђи. Годинама је радила у студијима у улици  Карас (у кућама 8 и 11) и у Булевару Тиса Лајош 42. Музеј у Сегедину  поседује серију њених слика из 1926. године. Ту је и писани запис о њеној донацији цртежа кредом Ласла Мохољ-Нађа под називом Жена која  ради ручне радове. У старости се жалила да је неколико њених Мохољ-Нађ слика изгубљено због рата, селидби, удовиштва и других недаћа.

 Кратка биографија

 Бек, Манци, рођена Маргит Бек (Веча, 25.12.1891. – Будимпешта, 9. 01.1989.) је мало позната мађарска фотографкиња, једна од најизузетнијих личности мађарске  и сегединске фотографије. Преко Ђуле Јухаса била је позната и у интелектуалним круговима и фотографисала многе познате личности.

Манци Бек је рођена 1891. године. 1907. године је са изузетним успехом завршила Средњу школу за девојке у Сегедину. Тамо се истакла својим талентом за рецитовање поезије. Лист Сегедин и околина, пишући о матурантима, описао ју је као девојку која је „изузетан рецитатор због своје невероватне једноставности“. 1921. године удала се за др Лајош Секерке, адвоката, пет година старијег од ње, а 1924. године се родила ћерка др Марија Секерке. Они су у том тренутку живели у Улици Чеконич, број 11, али су се касније преселили у Булевар Тиса Лајош 56, а у трпезарији њиховог стана на другом спрату Палате Реек основала је свој студио. После Другог светског рата, 1950. године њен студио је национализован а она је престала да се бави фотографијом. Тада се као удовица преселила у Будимпешту да живи са ћерком, где је остала до своје смрти 1989. године. Последњих десет година свог живота провела је непокретна у кревету.

 Занимљивости

Њене ране фотографије су биле под утицајем бечке школе. Њене фотографије су живописне, богате суптилним нијансама, са позадинама које бледе према ивицама слике, док поставке подсећају на Арт Ноувеау, показујући осетљивост и духовно богатство. Њени карактеристично деликатни и стилистички портрети и актови су изванредни, али и студије кретања и ведуте такође имају значајну уметничку вредност.