ИДА ФЕРЕНЦИ

Најзначајнији допринос култури и науци

1863. године, царица Елизабета (звана Сиси) је одлучила да научи мађарски па је ангажовала Иду да јој буде наставник, а касније и саговорник. Сиси, која се осећала усамљено на двору у Бечу, одмах је заволела Иду, и у почетку је већину времена проводила у њеном друштву. Мађарски језик је убрзо постао њихов тајни језик. Царица је својевремено писала о Иди „За мене Ида није пуки партнер за разговор, она ми је пријатељица!“. После свог путовања у Мађарску 1866. године, Елизабета је често размењивала писма са грофом Ђулом Андрашијем, затим Ференцом Деаком преко Иде. Ида је одиграла значајну улогу јер је омогућила Сиси да одржи контакт и са људима као што су Мор Јокаи и Јожеф Етвеш. Осим њих Ида се дописивала са: Микшом Фалк, Луисом Талоцијем, и Антонијом Зичи, супругом првог премијера независне Мађарске грофа Лајоша Баћанија. Ида је такође постала пријатељица са Сисиним дворским дамама, као што су грофица Мери Фестетик (1839-1923), грофица Етелка Секхељи Мајлат (1853-1936), грофица Ирма Старој, и дворанима Ференцом Нопчом и Јацинт Ронаијем. Због свог обичног порекла, није јој било дозвољено да се појављује у јавности са царицом. Кад су биле раздвојене царица је писала Иди дуга лична писма, детаљно описујући како јој је недостајала. Ида је добила титулу Даме од Бруна, и тако добила привилегије сличне аристократским. Ида Ференци је званично наведена као дворска дама царице Елизабете задужења за читање. Њене собе у Бургу и Геделе биле су повезане са царичиним собама, и биле су на привилегованом месту у Шенбруну. Смрт царице 1898. године погодила је Иду. Прво је изнајмила стан у улици Реиснерстрассе, а онда се преселила у Шенбрун. Њен салон је био често место сусрета личности мађарског и аустријског грађанског живота.

До краја живота живела је за успомену на царицу и била је један од главних организатора Музеја краљице Елизабете.

Кратка биографија

Ида Кристина Вероника Вечесеки Ференци (7. 4. 1839., Кечкемет –28. 7. 1928., Беч),  „Дама са балкона“, дворска дама царице Елизабете (1863 – 1898). 1907. године, на захтев Када Елека (1851-1913)  градоначелника Кечкемета (чија је супруга, Аугуста Ференци била Идина рођака), Ида је помогла да се набави земља Кохар-Сентлоринц у близини Кечкемета тако што је лично контактирала принца Филипа Кобурга. 1908. године отворен је Музеј краљице Елизабете који је окупио значајну публику, да би касније претрпео велику штету у Другом светском рату. Носила је заставу, током Националног фестивала песама у Кечекмету 1909. године.
Преминула је у Бечу 1928. године.

Занимљивости

Њена везаност за Кечкемет постала је најочигледнија када је 1907. године, на захтев Елека Када, допринела преузимању поља Кохар-Сентлоринц поред Кечкемета  тако што је директно контактирала принца Филипа Кобурга. Кечкемет је успео да купи поље иако је Аграрна банка већ имала право на куповину површине 2750 хектара. Организовала је многе добротворне активности, помагала је сиромашнима Кечкемета тако што је слала донације Удружењу Ронђош током много година. Тестаментом је донирала је 1000 златних круна сиромашнима Кечкемета.  1909. године преузела је улогу носиоца заставе на Националном фестивалу песама у Кечкемету. Преминула је 1928. године. Сахрањена је у капели Лорето у цркви Светог Августина у Бечу, а њен ковчег је положен да почива на гробљу Свете Тројице у Кечкемету, у гробници породице Ференци, поред оца, браће и сестара.