ПИРОШКА САНТО
Најзначајнији допринос култури и науци
Почетком четрдесетих година прошлог века, под утицајем касних надреалистичких дела Лајоша Вајде, пронашла лајтмотив свог пикторијалног размишљања – надреалистичке, антропоморфизоване приказе биљака и животиња. Кукуруз који се суши, разбацане главе купуса, тврдоглави и тврди макови, пали лептири, сви сведоче о емоцијама уметника. Упркос променама у стилу, интимни однос са природом увек је остао фундаментална карактеристика њене уметности. Објединила је те аспирације у својој великој таписерији под називом Профана кантата. У другој половини педесетих година прошлог века појавиле су се нове стилске карактеристике у њеном раду. Светлуцаве боје су сабијене у конструкције чврстих црних линија.
Иако је њено уметничко размишљање већ карактерисала склоност ка раду на некој теми у серији, од шездесетих па надаље ово је интензивирано. Уметница често усклађује техничке процесе и употребу материјала са темом слике, на пример, њени конструктивни цртежи пејзажа мастилом, почетком шездесетих година прошлог века, подсећају на активизам тог времена. Потресао ју је убрзани распад традиционалне културе и ерозија традиционалних моралних вредности, тако да лапидарном једноставношћу осликава пале крстовима поред пута, повијене гипсане фигуре Христа и храну која трули на гробљима.
Кратка биографија
Пирошка Санто (Кишкунфелеђхаза, 7.12.1913. – Будимпешта, 2.12.1998.) Мађарска сликарка, графичка уметница, списатељица, носилац титуле Заслужни и изванредни уметник и добитница награде Кошут. Трећа жена песника Иштвана Ваша. Рођена је у јеврејској породици од оца Лајоша Санто (Штајнер) и мајке Серене Бауер. Студије је почела на Колеџу примењених уметности 1931. године, а 1932. године уписала је Мађарску академију лепих уметности у класи Иштвана Сењија. Њен први муж је био фотограф Густав Зајден. Њен други муж био је Иштван Ваш, песник. 1934. године придружила се Групи социјалистичких уметника која је касније прерасла у Друштво социјалистичких уметника. 1937. године, на позив Ендреа Балинта, отишла је у Сентандреју, где се придружила кругу младих уметника око Дежеа Корниша и Лајоша Вајде. Од 1945. до 1948. до њеног распада била је чланица Европске школе. Прву самосталну изложбу одржала је 1946. године.
Занимљивости
Признања:
- Награда Михаљ Мункачи (1958, 1971)
- Медаља Церталдо Силвер (1965)
- Златна медаља рада (1973)
- Заслужни уметник (1973)
- Награда Кошут (1983)
- За Социјалистичку Мађарску (1983)
- Изузетни уметник (1985)
- Награда Про Урбе Будимпешта (1992)
- Средњи крст Ордена заслуга Републике Мађарске (1994)
- Награда Тибор Дери (1998)
- Почасни грађанин града Кишкунфелеђхаза ( 1998)